Deo I ~ praznik žetve

I

Devojka razgrnu prozirnu zavesu boje meda. Na tren je zaslepela jarka svetlost uzeglog, popodnevnog Sunca, te je rukom prekrila lice i bojažljivo pogledala kroz prste. Sa uskog balkona svoje kuce uspela je da ugleda masu ljudi na trgu ispred hrama, koji su iscekivali dolazak vrhovne sveštenice. Bio je to peti i ujedno poslednji dan praznika žetve, koji je odveć uzeo maha i pobedio svako loše verovanje da će dolina reke biti uskraćena za kvalitetno žito.
Prostrani trg, popločan zutom zemljom pečenom na suncu, blago je uzdignut u samom sredistu, gde se nalazi velicanstvena statua nekog drevnog mislioca, za koga ona nikada nije cula. Duž uzanih ulica su cetvrtaste kuće, dućani i javne zgrade. Nijedna od njih nema prozore; mnogi smatraju da ce imati dovoljno vazduha i svetlosti ako u zidovima ostave otvore i vrata sa zavesama od trske.
Svuda naokolo tiskali su se, jedni pored drugih: obični ljudi, trgovci, vojnici, lekari i nadrilekari, šamani, majstori raznolikih zanata i još značajan broj drugih. Neki su nosili samo belo i to su bili najsiromašniji - robovi, oni koji za zivota nemaju vecih prava. Njih je bilo najviše i bili su najglasniji u to Pojedini su nosili purpurnu svilu, što je bio čest običaj bogatih veleposednika.
-Koliko ih samo ima tamo, Raila! - dobaci joj odozdo jedna punija, sredovecna zena, koja je nosila veliki bokal vode na glavi. Na sebi je imala trosnu sivu haljinu, obmotanu oko struka, a gusta crna kosa bila je upletena u pletenicu.
-Kazu da je ove godine zetva bila obilna, rece joj Raila.
-Ih... bar da mi imamo neke koristi od toga!


„Sunce, reka i zemlja daju plodove. I bog Maas, najveći od sve svoje braće i sestara, dete peska i vode, koje se rađa iznova i iznova da nam donese svoje plodove.“ – reče ona sebi. „Ne smem to nikada ne zaboravim.“ Pobeže od zavese i pogleda još jednom svoje odaje. Palme zasađene u pod povijale su se na blagom vetru koji je raznosio teške, tople i sladunjave mirise peska i tečnih parfema u bočicama od raznobojnog stakla. Svuda okolo ležalo je na desetine ogromnih perjanih jastuka, prekrivača od svile čudesnih boja i oblika. Bilo je i statua božanstava, a među njima bila je najveća ona namenjena njenom bogu. Prikazivala ga je kao mladića koji jednom rukom vadi vodu iz peska, a drugom prosipa semena plodonosnog bilja.

Stade pred statuu i usu sebi jedah pehar mutne tečnosti koja je mirisala na badem. Nije je pila, već mirisala, jer to je bila sveta voda koju je pravila ona. I samo je ona mogla da udahne toplinu i istovremenu gorčinu daha. Od toga je videla mnogo. Daleko. Van sfera razuma i ljudskosti i možda još i dalje. Zaklopi oči, udahnu najdublje što je mogla i pade u trans. Pehar ja pao na zemlju i odjeknuo tupo, prazan.

Pare zelenog dima prođoše kroz njene nozdrve, pa oko nje, mileći po njenim golim ramenima i oko njenih vitkih noga, uz ruke, uz glavu, uz bedra. Prozirne zelene zmije obuhvatiše je u čvrst zagrljaj i ne htedoše da je puste, dugo. Vitko telo je zaigralo, ruke su se razmahale, a kosa, koja je padala u gustim crnim pletenicama, rasplete se i zaleprša. Progovori, glasno : „Vidim Sunce! Neka me obasja sunčeva svetlost i ogrne peščana dina. Neka mojim žilama poteče voda, a utroba moja da pusti korenje i plete ka Suncu! Rukama grabim visine, ali me uzalud vraća moja telesna volja. Ogrni me peščanom dinom! Zapovedaj!“ Predala se i dopustila telu slobodu. Njena duša plovila je izvan, na krilima vetra i prašine, u visine...


Ali su krila nakon nekog vremena utihnula i iščezla. Svet opet postade vidljivo mesto za nju - mirisi badema ispariše i Raila Selidi otvori srebrne oči širom, i pritrča u susret sudbini.

Posle molitve se uvek osećala bolje.
Bilo je trenutaka kada bi uspela da razabere sled događaja - onih na koje je uglavnom mogla da utiče. Učila je da sve ima svoju svrhu, da ništa na svetu nije slučajno. "Mi smo suviše mali da bi razumeli zamisli velikih, o kojima možemo samo da pevamo" , rekla joj je majka, iste one noći kada ju je poslednji put videla. Kiša je tada padala, tamo gore, u lukama ribara i prljavih trgovaca, u vreme kada se krila, tako jako pljušteći da joj se učinilo da to njena duša izaziva nebo i oblake. I ona je mnogo plakala, ali nije uspevala da zaustavi lavinu, niti je mogla da drži lance sa bodljama koji su joj bili obmotani oko srca. Stezali su tada, mnogo i jako.
Raila svom svojom dobrom dušom prokle svoje neznanje i upita sebe i boga šta bi se desilo da je tada mogla da utiče, da vidi, da zna.
"Sve ima svoju svrhu, draga moja." - priseti se ona majčinih reči. "Kada jedna zvezda padne sa neba, rodiće se nova, koja će blistati jače i snažnije. Vremena dolaze i prolaze i ljudi žive i umiru." Zagrlila ju je, poslednji put.
„Šta će biti sa onima koji su otišli sa ovog sveta?“ – upita devojčica tiho, glasom nevinog deteta.
„Oni će živeti u onima koje su voleli i koji su voleli njih. Baš ovde,“ reče i pokaza rukom u pravcu njenog srca.
„A kada i oni odu?“
„Onda nema razloga da nas pamte, ne više.“ Nasmešila se, potom je poljubila u obraz i u ruku joj stavila pismo. Tamnoputa žena krupnih sivih očiju i razigrane tamne kovrdžave kose, u beloj odori, pusti ruku svoje devojčice i kiša i vetar je odnesoše.
Zbogom, majko, pomisli ona i ruku stavi na srce.
Jedna hartija bila je dovoljna da poslednji izdanak nekada moćne kuće Selida dospe u ruke prvosveštenika Narnosa. Došla im je kao devojčica od sedam godina, a otišla je puna znanja i smelosti. I molila se.
„Evo me. Tu sam, postojim.“
Obukla je svoju najbolju odoru od crne svile, a oko vrata i glave zakačila je simbol svog reda – zlatni lanac sa suncem.
Kada je krenula, prošlo je podne. Na izlasku iz odaje zatekla je dvojicu visokih gardista odevenih u belo kako drže duga koplja sa vrhovima od svetle bronze. Bila je to njena vlastita garda, koja je pratila kuda god bi krenula; maslo njenog brata, znala je, koji je po svaku cenu želeo da je zaštiti od neprijatelja. Rekla mu je da je to suludo i da su ta vremena odavno prošla, ali on nije želeo da sluša. On joj zapravo i nije bio brat po krvi, jer je ona bila od loze Selida, ali je njega znala još od malena, kada je trčkarala bosa po vrelom pesku i igrala se bezbrižnih igara. Pratio ju je čak do Narnosa, a potom i kasnije, iako ga nisu primili u božje dveri. Raila mu je često nosila hranu i novu odeću koju bi našla u hramu. Bio je to mudar dečačič, možda dve godine stariji od nje, koji je nekako uspeo da se ubaci u gradsku stražu i kasnije napreduje sve dok nije postao prvi od gardista Narnosa. Sert mu je ime, ali nikada nije znala odakle je i ko su mu roditelji. Siroče je, baš kao i ona.
Nastavila je dugim hodnikom za njima i spustila se niz zavojito stepenište. Njoj je bio podaren najviši sprat hrama, tačno onaj koji je ona želela – koji gleda ka istoku, ka rađanju novog Sunca, ka njenom bogu i njenom narodu. Zapadno je tekla mutna reka i na drugoj obali nije bilo ništa sem peska i dina.

Na drugom nivou nalazila se Velika dvorana koju su uglavnom posećivali oni visokorođeni - plemenite loze, inostrani trgovci i sama kraljevska porodica. Ne tako davno, služila je je i za ceremonije venčavanja onih bogatijih, za prosvećivanje njihove dečice i, ponekad, kao molitvena odaja u doba jakih suša. Vrhovni sveštenici često su zlato smatrali vrednijim od povesti i pravila, pa se ne baš tako retko dešavalo i ispitivanje značajnih zatvorenika kobrinom parom, opasnim haluciogenim isparenjem koje se pravilo od zmijskog otrova. Bilo je to surovo, ali delotvorno sredstvo mnogo godina. Nije ni čudo što se baš na kapiji koja je vodila u te odaje nalazila pozlaćena kobra, sa rubinskim očima. Usled popodnevnih senki delovala je živo, pa je Raila mogla da se zakune kako joj se crvene oči pomeraju. Da je mogla, odavno bi je skinula. To, međutim, nije bilo dozvoljeno iz jednog razloga - grb kraljevske loze Pleunida na sebi je imao kobru.

Kada su joj gardisti otvorili vrata, Raila ugleda još jednu zmiju.
Kraljica Sinda nikada nije bila preterano lepa žena. Imala je oštre i suve crte lica, a oči joj behu boje mutnog zlata, sa čudnim maslinastim senkama koje su plivale u njima. Monarsi su od Boga darovani sjajnom zlatnom bojom da im radosno igra u očima, govorilo se uvek, ali su kraljičine bile tek nagoveštaj tog sjaja. Sinda je po majci bila Pleunida, ali je u njoj prevladala loza njenog oca, loza Adrilida, koja se pre mnogo godina razdvojila od kraljevske loze. Njen rodonačelnik bio je Adril Pleunid, koga su posrdno zvali Mali, jer je presto pripao njegovoj starijoj sestri. Ali to beše tako davno da samo pustinjske proročice znaju istinu. Adrilidi su nasledili njegovu gordost, tvrdoglavost i tamnosmeđu boju kose, a smatra se da njihova krv nije samo ljudska.

Bila je i više nego prikladno obučena za proslavu koja je počinjala da poprima obrise bahanalija, a to se njoj uopšte nije dopadalo. Ogrnula se u svilenu tamnu haljinu, koja je otkrivala samo ramena, a rukavi su bili prilično široki i padali su skoro do mermernog poda. Nije nosila krunu, bar ne u hramu, ali joj je glavu krasio divan lanac od vešto kovanog zlata, sa velikim okruglim smaragdom na čelu. Raila je znala da se ona protivi praznovanju, ali nikada to nije govorila javno. Niko joj nikada nije mogao zameriti da je loš vladar, to su se svi morala složiti. Bila je isuviše mudra i kritički nastrojena prema svemu što je se ticalo, a ostale, nebitne stvari, mogle su da zaplove u bunar bez dna. Čak i tada se nadala da neće čuti odjek.
Postojalo je nešto u njoj što je ljude primoravalo da joj se klanjaju, uz ljubav i strahopoštovanje. Bila je izuzetno plemenitog držanja, a pokreti joj behu graciozni, poput svile na vetru.


Kraljica je na kratko odmeri i ne reče ni reč.


Ako je verovati računanju narnoških letopisa, ona je bila trista osamdeset i treća vrhovna sveštenica, a ujedno i prva koja je na to mesto stupila sa manje od dvadeset godina. Kako titula donosi moć i prestiž, zaposlila je armiju robova i veći deo svojih misli usmerila je ka renoviranju i vraćanju ugleda jednom od najstarijih zdanja u gradu. Deset hiljada robova pet godina gradilo je žrtveno stepenište - masivno zdanje koje je bilo prilično visoko, a držalo se na tonama kamenja, gline i mermera. Na samom vrhu naredila je da se postavi oltar i nikada od tada se žrtvovanje nije smelo vršiti na nekom drugom mestu.
Zlato je tada dolazilo u prilično velikim količinama, upravo hramu, jer je pokojni kralj Ateon za života bio veoma pobožan, te je naredio da se nekoliko godina posle njegove smrti uredi Narnos i da zlato donese korist njegovom narodu. Naravno, njegova kraljica bila je odveć sumnjičava da bi tek tako prepustila novčiće kroz svoje prste, pa se sve vršilo pod budnim okom njenog kraljevskog visočanstva. Raila je igrala mudru igru i izvojevala je pobedu, ali je veći dep novca korišćen u neke druge svrhe za koja ona nije želela da zna.
Robove je kasnije oslobodila okova, ali im je naredila da moraju ostati verni njoj, te da se uvek moraju odazvati na njenu molbu. Molbu, ne zapovest.

Prolaz do žrtvenog stepeništa bio je na kraju Velike dvorane, koja se protezala znatno više u dužinu nego u širinu, a svaki kutak bio je odvojen i namenjen različitim potrebama. Desno od nje nalazilo se sedište gde je sveštenstvo primalo važne posetioce, najčešće kraljičine rođake i nekolicinu visokih plemića, u poluzatvorenom uglu sa nekoliko visokih sedišta i kaminom pored. Levo je bilo oslikano nekoliko izuzetnih mozaika, tamo gde je stajao prolaz ka odajama dimela, četvorice prvih pratioca Raile Selidi, a znano je u celoj pustinji da se u njihove odaje nikada ne zalazi, čak ni u slučaju opasnosti. Oni su je čekali na žrtveniku i upalili su svetu vatru na stepeništu, pred velikim brojem ushićenih građana. Osećala je kako se povija sladak miris tamjana kroz prostrane dvorane i on ju je značajno umirio. Kraljica je sledila i sa nekim odsutnim pogledom koračala u svom svetu, koji je čekao u palati kraljeva.
Bilo je trenutaka kada je Raila želela da joj kaže neku toplu reč, ne bi li je odobrila i pokazala da razume kako je teško biti vladar. Istina, Sinda je bila veoma mudra, ali je bila pre svega majka. I majka i vladar. Raila je mogla samo da zamisli koliko se ona zapravo povukla u sebe i koliko dugo je uspevala da prikrije svoje slabosti. Ona strana koju je prikazala ni u koj meri nije se razlikovala od kraljevske kobre - zlatno, sa zmijskim pogledom.

Na trenutke joj je bilo zabavno da se priseca reci svojih ucitelja da muska ruka najbolje upravlja. Steta sto oni nisu sada mogli da posmatraju Narnos. I hram i palata vodile su dve najmocnije zene u citavoj pustinji.

Nekada davno, kada je hram tek bio podignut, priseti se Raila, tada je on nalicio jednoj ogromnoj piramidi od kamena i gline. Kako su generacije Narnosana dolayile i prolayile, tako je zdanje menjalo svoj oblik, a neretko i boju. Generacije građana marljivo su ga uređivale i ono je danas nesto najlepse sto je ona znala u citavom velikom svetu pustinje. Mozda cak i preko mora. Raila nikada nije videla more, ali ga je sanjala. Cak i sada, dok je gledala kroz izrezbarene otvore na zidovima, kroz mesta gde je nekada stajao kamen, videla je, preko peska i dina, more. Grad loze Doraida, Odeb, ležao je na samom ušću reke Agrilok u veliko plavo more. Nadala se da ce nekada videti taj grad i plivati u plavetnilu i tako, na tren, sa sebe skinuti plast od peska.