HP fan fiction - Lynx Harmony Enigma "Put purpurne prasine..."

Stari zamak je bio mracan. Zadah straha se osecao u svakom cosku zbog vlage tamnica, ali sam ja davno navikla na to. Zbog cega I ne bi? Vec par godina sam u ovoj skoli, u tamnicama. Baklje su relativno osvetljavale put do dnevnog boravka, ali cak I slepa bih ga mogla pronaci.
-Opet lutas?- cula sam glas koji sam mrzela vise od svega. Okrenula sam se na peti samo da bi pogledala u oci svog sagovornika. Jednom sam naletela na njega u praznom hodniku I nikad vise.
-Nije tvoja briga, Melfoj. – odbrusila sam mu I koraknula u nazad, u mislima terajuci ga u ponore pakla.
-Zaista?- prisao mi je sam, zacudo I uhvatio me za ruku. Njegova bleda koza kao da je treperila na slabom svetlu, ali se nisam trzala.
-Nekad je bila. Sada idi kod Pensi.- istrgla sam ruku I potrcala prema ulazu u tamnicu na brzinu govoreci lozinku.
“Tojourus pur”, cista krv. Eto..Sada znate kako je divan osecaj biti u sliterinskom boravku, gde su najvise na ceni cistokrvni skotovi. Na moju srecu, bila sam jedna od njih.

Crnina devojcicinog kaputa samo je isticala njenje visoke I blede jagodice, kao I duboko crnilo njenih ociju. Duga crna kosa joj se mrsila nosena vetrom, dok je na usnama titrao smeh.
-Mlada gospodarice?- zacula je glas Dejne, kucnog vilenjaka. Osmeh joj se za tren splasnuo znajuci da su im dosli gosti.
-Zar su vec stigli?- upitala je zvonkim glasom, dok smireno posmatrala nebo koje je navlacilo boje noci. Sumrak je poceo da pokazuje svoje lice, a Sunce se gasilo kao velika uzarena lopta bacena u more.
-Da. Gospodarica majka vas zove.- vilenjakov glas je zadrhtao kao I uvek napomen njene majke. Oriona Enigma je vazila za jednu od najgorih karaktera u svetu magije, sposobna da zaledi I najtoplije srce svojim ostrim jezikom.
-DEJNA!-majcin glas se proneo bastom I Dejna je pucnula prstima I nestala. Verovatno da odnese caj, ali se ubrzo vratila do cerke.
-Gospodarica vas ipak ne treba. Naredila vam je da ostanete ovde.- promrljala I pucnuvsi prstima opet nestala.
“Sve. Samo ne to.”, molila se Merlinu I Morgani, ali je znala da izlaza nema.


~Moj sin je godina kao I tvoja cerka.- Lucijus je meko progovorio dok mu je plava kosa, skoro bela krasila ramena.
~Mislis da cu da ozenim moju cerku za sina jednog Smtrozdera?- Oriona je pakosno odgovorila gledajuci promenu u ocima svog sagovornika.
~To su samo glasine.
~Nisu, dragi moj.- promrljala je nasmejavsi se. ~Znamo se mi suvise dobro. Ali posto cak I ti znas da ni moj Lucifer nije bio izuzet od te druzine, mozda I dodjemo do dogovora.
~Razmislices?- upitao ju je, na sta su im se oboje oci zacaklile.
~Pa, ako si vec izabrao Narcisu pored mene, nadam se da tvoj sin nece uraditi isto mojoj cerki Lucijuse.
~Ta prica je vec stara. – Lucijus je spustio soljicu na stocic.
~Ali su osecanja ostala. – Oriona se nasmejala I potpuno svesno presla svojim stopalom preko njegovog lista, uzivajuci u reagovanju njegovog tela.

“Opet Hari Poter koji je poludeo.”, Lynx je drzala u rukama primerak Dnevnog proroka prepun lazi ili, lepse receno izvrnutih istina. Ovih dana nije bilo drugih tema osim ludila Dambldora I Decaka Koji Je Preziveo. Hogvortski voz se kretao brzo I vece je dolazilo, tako da se svetlo upalilo u kupeima. Sedela je skroz do prozora, ignoricusi sale I opaske njenog vecnog drustva. Dafne, Pensi I mala Astorija su nesto brbljale o verovatno vec izlizanoj temi. Drako Melfoj. Savrsen princ na belom konju, samo sto su bili zamenili mesta.
“Kako je odvratan”, prosla joj je misao kroz glavu kada sam zaculo Pensino odusevljenje na njegovu priliku u hodniku. Znala je da ce uci zajedno sa svojim telohraniteljima, ali nije bila spremna za bitku s njim. Naslonila se na zid do prozora I visoko podigla novine. Sto manje komunikacije to bolje.
-Enigmina, jel ti maca pojela jezik? – Zacula je njegov glas, kao sto je osetila njegovu tezinu do sebe. Spustila je novine tek toliko da ga pogleda crnim ocima I vratila ih u pocetnu poziciju.
“Hoce li vise prestati da me posmatra…”, procedila je u sebi, osetivsi njegov pogled na sebi jer je promenio poziciju da sedne kraj Pensi koja je procvetala od srece zbog toga. Dafne je bila zadubljena u nesto sa Gojlom, dok je mala Astorija cutala I posmatrala Kreba da je bio cudovista. Nije ju je krivila ni najmanje.
-Izvinite me.- reci skoro da se nisu cule I u trenu se stvorila u toaletu voza sa svojim odrazom u ogledalu. Drhtala je kad se setila njegovog glasa, a nije smela. Prokleto nije smela da pokaze slabost prema tom idiotu I jadnom izgovoru za zavodnika. Mrzela ga je, zar ne? Djavola malo.

-Zar si zaista mislila da mozes da pobegnes?
Cula je njegov glas iza sebe I jasno videla njegovu pozu u ogledalu, jer je bio naslonjen na vratima.
-Da sam zelela da ti pobegnem, ne bih otrcala u kupatilo.- okrenula se I naslonila na umivaonik, gledajuci ga pravo u lice. Promenio se dosta od malenog klinca kojeg je videla u njemu do prosle godine. Izrastao je I izvestio se u svemu, verovatno vezbajuci na Pensi koja je sve rado prihvatala. Kurva mala.
-Znaci, zelela si da dodjem?- pogledao ju je prodorno, ali se nije pomerio ni milimetar.
-Ne. Ti si zeleo da dodjes. Ja sam zelela da obavim nesto u samoci. – ismejala ga je I pogledala u kvaku koja je krenula da se okrece. –Mislim da ce ti biti zabavno ako te uhvate ovde, Melfoj.
-Recu da sam te trazio zbog presvlacenja u odore.
-Pomeraj se, budalo jedna. – odgurnula ga je, zacudjena sto je nije sprecio I otisla nazad u njihov kupe.



“I evo nas opet ovde”. Masa ljudi je prolazila hodnikom dok je ulazila u Veliku Salu, razlikovajuci se samo po amblemima na odorama. Grupica Grifindoraca je kao I uvek bila na okupu na celu sa Poterom. Lynx je prosla pored njih kao da ne postoje kad joj je pogled zapeo na jednog od Vizli blizanaca. Iako nije zastala ni na sekundu, tacno je zapamtila svaku pojedinost njegove pojave, sto ju je zacudilo.
-Lynx- cula je Pensin glas kako je zove I sednuvsi kraj nje, vezivala je dugu crnu kosu u visoki rep I krenula da kucka dugim noktima po stolu, cekajuci veceru ili Damblodorov govor. I jedno I drugo je smaralo, ali se moralo preziveti.
Krvavi Baron je izleteo iz zida tacno na sto, plaseci prvake koji se jos nisu navikli na njega. Podigla je pehar prepun soka od bundeve kada se hrana konacno stvorila na stolu. Pecene snicle su bile I vise nego primamljive, kada sam osetila necije koleno kako dodiruje njeno.
I bez podizanja pogleda znala je da je Varington. Odgovorila mu je gurkanjem, ali se pravila da se nista ne desava. Jednim uhom je slusala Melfojevo blebetanje svojim pristalicama, a radilo se o velicini njegovog oca I njega, kao I ponizavanju Potera. Svake godine, prve veceri prica se o Poteru.
Drugim uhom je slusala Damblodorov govor koji je bio svake godine isti. Naravno, cak je spomenuo I Filca koji je kukao zbog nepostovanja pravila.
-Mislila sam da se do sada umorio od kukanja. Kao da nam nesto moze, krvava Poruga. – nasmejala sam se zajedno sa Dafne, izbegavajuci Varingtonov pogled koji je bio negde na sredini odore.
-Ahem, ahem.- zacuo se nepoznat glas kako prekida naseg dragog direktora I po prvi put mi se javila paznja. Neko prekida njega dok prica? Cuvenog carobnjaka nekog Merlinovog reda? Pogledala je lica za svojim stolom I prateci ih, okrenula svoje lice prema nastavnickom.
-Ko je ova?- upitala je Pensi, dok su se obe kikotale njenom stilu oblacenja. Rozi pufnasti dzemper bas nije bio dobar za njenu figuru. Blago receno.
-Dolores Ambridz.- cula je sapat koji je dolazio od Dafne I osmeh je prosto nestao sa lica. Sta ona radi ovde? Od svega sto moze da radi, njena tetka se nasla ovde?
Jednom jednostavnom recenicom, ponasala se prema svim ucenicima kao da su deca. Kao da su nesposobni da misle sami za sebe. Pricala je o Ministarstvu I svaka rec je zvucala ostrije od prethodne, iako je bila u zgodnom pakovanju.
Govor je zavrsio sa par mlakih tapsanja koje je predvodio direktor dok se Lynx skamenila u poziciji I besnih ociju gledala svoju tetku. Kako je ranije nije primetila za nastavnickim stolom? Njena pojava ne moze da ne prodje neprimeceno, kiselo se nasmesila.
-Lynx, vreme je da krenemo.
Dafne ju je pozvala I ustale su u isto vreme, brzim koracima napustajuci Salu, ostavljajuci Pensi I Draka da se muce sa prvacima. Ko im je kriv kad su postali asistenti?
Koraci su odzvanjali praznim hodnicima dok su silazile polako prema tamnicama. Iako je bio pocetak septembra, leto je jos trajalo, ali vlaga je cinila hladnocu postojanom. Obe devojke su povukle svoje odore jace preko skolske uniforme I molile se da lozinka bude ista kao I uvek.
-Enigma.- zacula je svoje prezime izgovoreno laznim detinjastim glasom. Dafne ju je samo pogledala, ali joj je pokazala da nastavi.
-Izvolite profesorice?- zasla je za mracan ugao iza oklopa koji je bio potpuno crn. Njegova pojava u mracnom hodniku je bila katastrofalna, pogotovo kada su ga baklje nezno osvetljavale prelamajuci svetlost na njemu.
-Mozes da me zoves I tetka.- Dolores joj je prisla, opet cudeci Lynx kako nema nijednu crtu lica kao njena sestra. Verovatno zbog razlicitih majki.
-Ne. Ne mogu da te zovem tetka, niti cu da te zovem tako. – odbrusila joj je tihim glasom, oblikujuci reci kao otrovne strelice. Znala je kakva je Dolores kad se naljuti, ali joj je bilo prosto svejedno. Tetka cak I pored sveg besa I ljutnje nikad u svom zivotu ne bi povredila cistokrvnog. Pogotovo ne onog koji deli njenu cistu krv.
-Dobro. Jedino direktor zna za nase rodbinske veze.- izgovorila je I krenula da ode.
-Sa uzbudjenjem ocekujem vas cas, profesorko Ambridz. – Lynx joj je doviknula I skliznula u prostor izmedju oklopa I zida, trceci skoro prema dnevnom boravku.
Vrata boravka su bila skrivena u zidu, ali za one koji su imali dobro oko, mogla se videti razlika u boji cigle koja je pravila zmiju.
-Cista krv je prava krv.- glasno je izgovorila lozinku I vrata su se otvorila ispred nje. Zguzvala je parce pergamenta gde je Dafne nasvrljala lozinku I bacila ispred zida, I prolazeci pored kamina, bacila ga je. Prosla je pored Varingtona I ostatka tima kao da ne postoje I spustila se jos sprat nize do spavaonica.
Krevet. Toplota. San. Konacno.