Smiraj dana ~ Stvaranje

Danijala
Moja nas je Gospodarica često, dok smo bili deca, vodila na vrh Ponoćne kule. Ta ruševna kula sa pet grubo izrađenih kamenih statua žena, neraspoznatljih crta lica, bila je omiljeno mesto za pripovedanje. Njen priče o početku vremena kazivale su da postoji svet, stariji od našeg, i da na njemu postoji Ponoćna kula, odraz ove u ogledalu. Svaki put sam zurila u nebo i pokušavala da u njegovom savršenom plavetnilu vidim obrise te kule sa drugog sveta, ali nebo nije bilo čista voda Lamrota i u njemu se nije odražavalo ništa.
Taj svet, nekad je bio jedno sa našim, ali sada su razdvojeni vremenom i prostorom. Gospodarica nam je pripovedala kako je uzrok te razdvojenosti bila jedna nedozvoljena ljubav i rat koji nije doneo nikome dobro.
Na početku vremena, ne beše ničega, pripovedala nam je ona. Ni reka, ni planina, ni drveća, ni zverinja, ništa. Bila je samo praznina, bez zvuka, bez obličja, bez svetlosti. Sve dok Uzvišeni, čije smo ime zaboravili, nije zapovedio Tvorcu i njegovoj ženi da u toj praznini stvore zvuk, obilk, svetlost. Njih dvoje se pokoriše njegovoj zapovesti. Dugo su stajali zagrljeni u praznini, dok su se njihove misli kovitlale poput magle oko njihovih tela. Što bi Tvorac načinio, Nereina bi uništila. Što bi on uzdigao, ona bi slomila. Što bi oživeo, ona bi pozvala k sebi, u svoje Koštane dvore. Kad su se razdvojili, stajali su na čvrstom tlu, iznad njih vetar je pevao u krošnjama drveća, reke kvasile plodnu zemlju, nebo je bilo čisto i plavo, a svet je bio ispunjen smehom njihove dece.
Dugo su Gospodari Svetlosti sami lutali svetom, upoznajući ga, njegovu zemlju, vode, biljke i životinje, sve dok se u Tvorcevim mislima ne probudiše prvi ljudi, radi kojih sva ta lepota beše stvorena. Nadajući se da će se ta Deca Sveta dobro starati o onome što su stvorili, oni se povukoše na ostrvo u moru. Tek ponekad, neko od Tvorceve dece, bi dolazilo medju ljude, podučavajući ih i inspirišući da im sami stvaraju novi i bolji svet za sebe. I ljudi su ih poznavali i slavili pod njihovim imenima, koje im dodeliše, Alastor Majstor zanata, Elenei, Nežna Isceliteljka, Isandrin Odvažna Ratnica, Ondret Lakonoga koju su poštovali umetnici, Una Gospodarica obilja, Elet Lovac, i Aurin, najmladja, Svetlost Sveta.
Ljudi su za mnogo godina živeli u miru, ali je tom miru došao kraj onog leta kada se Tvorčeva najmlađa kći, besmrtna, zaljubila u smrtnika.
Moja Gospodarica je uvek u svojim pričama tvrdila da je njihov susret kraj jezera bio slučajan, ali je moja majka, tiha Nereinina sveštenica, tvrdila da je Nereina sama predvidela taj događaj i skrenula svom suprugu pažnju da se na svtu neće večito zadržati.